Godina koju je obeležio Covid-19 ima i krsne slave, ima i svoj Božić i Novu godinu. Mnogi praznici koji su do skoro bili prepuni bezbrižnih trenutaka, ove godine se neće moći proslaviti sa onom istom vedrinom od pre, a to bi moglo da proizvede osećaj gubitka, ostavljajući manje prostora za pozitivne emocije. Obeležavanje praznika pod novim okolnostima podrazumeva da dugogodišnje navike i tradiciju ostavimo po strani, stvarajući tako prostor za odgovorno ponašanje kojim štitimo one koji su najranjiviji. A to jeste prava svrha Božića, da pomognemo i budemo velikodušni prema onima koji na bilo koji način pate.
Tokom pandemije korona virusa mnogi faktori ugrožavaju naše mentalno zdravlje: zabrinuti smo za sebe i svoje voljene, brine nas ekonomska situacija, neizvesnost u vezi posla. Brine nas i to kako će se situacija dalje razvijati, da li će se svet radikalno promeniti i da li ćemo se ikada više vratiti pređašnjem načinu života. Pitamo se da li ćemo moći još uvek da radimo jednostavne i elementarne stvari kao što su susreti sa prijateljima, odlazak na izložbe ili putovanja.
U ovoj situaciji ne mogu a da se ne osvrnem na austrijskog neurologa Viktora Frankla koji je preživeo boravak u koncentracionom logoru za vreme Drugog svetskog rata. U svojoj knjizi, u kojoj je opisao način na koji je preživljavao strahote logora, navodi da su šansu da prežive imali uglavnom oni koji su bili usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju. Poruka koju treba da shvatimo je da čak i kada nemamo moć da promenimo okolnosti, uvek možemo da zauzmemo stav prema tim okolnostima i da im odredimo značenje i svrhu.
U periodima kada su nam nametnuta jaka ograničenja, nivo stresa može lako dostići kritičnu tačku i premašiti granice trpljenja. Međutim, ljudska bića imaju potrebne resurse kada treba da se suoče sa produženim periodima stresa i kriza. Dokaze za to ne bi čak ni trebalo tražiti u medicinskoj literaturi, već u našoj istoriji. Setimo se otpornosti koju smo pokazali u toku bombardovanja 1999.godine kada su sirene za vazdušnu opasnost, boravak u skloništima, zamračene prostorije i detonacije bile naša svakodnevnica. Setimo se i otpornosti naših dedova i pradedova koji su sa nadljudskim naporima prešli Albaniju. I ta godina albanske golgote je imala slave i Božić. Zbog toga je važno da period božićnih i novogodišnjih praznika koji je pred nama nekako preformulišemo, pogledamo iz druge perspektive i zauzmemo pozitivniji stav prema datoj situaciji.
Ako smo se već našli u situaciji koju ne možemo da promenimo, ako ne možemo da slavimo, da se družimo, da organizujemo večere i druženja još uvek možemo da proslavimo praznike u našem toplom domu sa porodicom. Možemo iskoristiti ovaj period da usmerimo pažnju na one stvari za koje često nismo našli vremena, uključujući i nas same.
Period novogodišnjih i božićnih praznika oduvek je bio za neke prilika za radost i blagostanje, dok je drugima donosio osećanje tuge i samoće. Razmišljam o onima koje je ova epidemija teško pogodila: neki su izgubili bliske osobe, neki posao, mnogi se nalaze u teškoj ekonomskoj situaciji. Druga kategorija ljudi koja je posebno izložena stresu su starije osobe kao i one koje žive same. Za sve njih je važno da neguju nadu i da se trude da svedu na minimum osećanja straha, besa i ogorčenosti prema hipotetičkim krivcima ove situacije.
Sigurno je da ćemo ovu godinu dugo pamtiti po mnogo čemu. Pamtićemo je po tome kako smo slavili praznike, kako su nam nedostajali prijatelji i roditelji, živeći jedno potpuno novo iskustvo. Ako sagledamo situaciju na drugačiji, pozitivniji način, doživećemo predstojeće praznike kao originalne i nove. A to će biti jedan od načina da se dramatičnost pretvori u originalnost.
