Zašto jedna osoba, koja dva sata čeka na red u čekaonici kod lekara, poludi od besa kada vidi da lekar izlazi iz ordinacije i odlazi na pauzu za kafu, a neka druga, u istoj toj čekaonici, je samo ljuta i nezadovoljna što mora da čeka? Zašto neki roditelj pobesni kada dete slučajno razbije kristalnu čašu, a neki drugi, u istoj situaciji, postane samo ljut i kaže „Ne brini, dešava se“?
Osećanja i ljutnje i besa se javljaju u istim situacijama. To su one situacije u kojima zaključimo da smo blokirani ili frustrirani u ostvarenju nekih ciljeva, kada nas neko tretira nepravedno, sa nepoštovanjem ili kada nečije ponašanje predstavlja pretnju našem samopoštovanju - kada nas neko kritikuje, odbacuje ili ismejava.
Ljutnja je zdrava i korisna emocija koja spada u grupu osnovnih emocija. Javlja se na svim uzrastima, u svim kulturama i etničkim grupama. Ona je zdrav odgovor na frustraciju jer nas tera da promenimo situacije koje nas nerviraju, da se zauzmemo za svoja prava i štiti nas kada nam je život ugrožen. Problem, dakle, nikada nije u ljutnji, već u prevelikoj ljutnji koja se pretvara u bes, koji u mnogim okolnostima stvara neželjene posledice.
Bes je, sa druge strane, štetna i nezdrava emocija, koja predstavlja ekstremni izraz ljutnje. Dok ljutnju osećamo samo nekoliko trenutaka ili najviše jedan dan, bes može da traje danima. Ljutnja nikada ne može dovesti do prolivanja krvi, ali bes može. Osoba koja oseća ljutnju može da kontroliše svoju emociju i ponašanje, dok osoba koja oseća bes nema kontrolu nad svojim emocijama i to ponekad može biti destruktivno. Bes u sebi sadrži ljutnju, dok ljutnja ne sadrži ni mrvicu besa. Bes predstavlja mešavinu različitih emocija – straha, očaja, panike. I dok u besu ljudi nemaju kontrolu nad onim šta govore i rade, kod ljutnje čovek uvek zna šta govori i šta radi.
Pa od čega onda zavisi da li ćemo biti ljuti ili besni?
Pošto u jednoj te istoj situaciji neki ljudi reaguju besom a drugi ljutnjom, kao u primerima sa početka teksta, očigledno je da bes i ljutnja veoma malo zavise od same situacije ili od ponašanja drugih ljudi. Da zavisi od situacije svi bismo u istoj situaciji isto reagovali. Situacija je samo okidač za pojavu nekih uverenja koja stvaraju osećanja. Ta uverenja su ono kako smo shvatili tu situaciju, kako smo je doživeli, koje značenje smo joj dali, šta smo očekivali i koje zahteve smo postavili. Dakle, nije do situacije. Do nas je. Do naših uverenja, do onoga kako tu situaciju vidimo i kako je doživljavamo. Neka uverenja stvaraju bes, a neka ljutnju.
Ako imamo uverenje da drugi ljudi moraju da se ponašaju fer i korektno prema nama, u osnovi je iracionalno, jer nad ponašanjem drugih nemamo nikakvu kontrolu. Zato je iracionalno reći da neko nešto mora ili ne sme da radi. Taj iracionalni zahtev će proizvoditi bes u nama svaki put kada nas neko ne tretira onako kako smo zamislili da mora. Moranje postoji samo u fizičkim zakonima. Voda mora da provri na određenoj temperaturi i mora da se pretvori u led na drugoj. To je moranje i to je činjenica jer se ta zakonitost dešava svaki put kad u igru uđu voda i temperatura. Međutim, kada su u igri ljudi i situacije, nema zakonitosti koja određuje kako će neko da se ponaša jer svako ima sopstvena uverenja prema kojima se ponaša.
Racionalnije bi bilo da umesto zahteva imamo želju u vezi nečijeg ponašanja, jer ćemo takvim uverenjima proizvesti ljutnju. Želja se od zahteva razlikuje u suštini odnosa prema drugoj osobi. Kada od druge osobe očekujemo da mora da se ponaša na određen način, mi nju ne vidimo kao samostalnu i odgovornu, već mi želimo da preuzmemo odgovornost za njene postupke, govoreći šta treba da radi. A kada samo želimo, ostavljamo drugoj osobi prostor da sama odluči kako će se ponašati i ostavljamo joj slobodu izbora. U suštini, dopuštamo joj da bude ono što jeste. A zahtev ne ostavlja drugoj strani nikakvu mogućnost izbora.
Dok bes ispoljavamo verbalnom pa čak i fizičkom agresijom, ljutnju ispoljavamo asertivnim govorom u vidu JA poruka. Govorimo drugoj osobi šta nam smeta u njenom ponašanju i šta bismo voleli da promeni uvažavajući je kao autonomnu i odgovornu za svoje postupke.
