Panični napad je iznenadni osećaj veoma jakog straha, izrazite neprijatnosti i nelagode, tokom kog se telesni simptomi veoma brzo razvijaju i dostižu svoj maksimum za nekoliko minuta. Napad panike traje između 5 i 20 minuta, mada anksioznost nakon napada može trajati znatno duže.
Napadi panike mogu biti očekivani (situacioni) i neočekivani.
Situacioni ili očekivani napadi panike se javljaju u okviru raznih fobija a pokreće ih određena situacija u kojoj postoji prepoznatljiv izvor straha. Na primer, ako neko ima strah od lifta može da doživi napad panike prilikom vožnje liftom.
Neočekivani napadi panike se javljaju u okviru paničnog poremećaja u kom pojedinac oseća iznenadni doživljaj anksioznosti, praćen brojnim telesnim senzacijama koje ničim nisu izazvane i za koje ne postoji vidljiv razlog. Te telesne senzacije su: ubrzan rad srca, stezanje i pritisak u grudima, nedostatak vazduha, znojenje, vrtoglavica, osećaj nesvestice, drhtanje, trešenje tela ili delova tela, slabost i nesigurnost u nogama, osećaj mučnine, nagon za povraćanjem, grčevi i bolovi u stomaku.
Kada se uplašimo zbog vidljivog razloga, na primer, ako se zaglavi lift dok smo u njemu, naša reakcija straha će biti veoma jaka, možda veća nego kod paničnog napada, ali mi se u tom slučaju ne pitamo odakle dolazi ova reakcija straha, jer znamo šta ju je izazvalo. Prihvatamo tu reakciju i čekamo da se smiri. Gotovo ista reakcija se dešava i kod paničnog napada samo što izvor straha nije poznat, ne umemo da objasnimo uzrok javljanja telesnih senzacija, pa počinjemo na pogrešan način da ih tumačimo. Neke osobe imaju doživljaj potpunog gubitka kontrole nad svojim fizičkim i psihičkim stanjem pa misle da je to početak ludila. Neke su ubeđene da će doživeti infarkt ili moždani udar, da će umreti, pa žure da zatraže pomoć lekara, da pobegnu iz situacije, da pozovu svoje najbliže ili da popiju lek za smirenje. Veoma brzo razviju strah od ponovnog javljanja istih simptoma, takozvani „strah od straha“, brinući o mogućim posledicama koje ti simptomi mogu izazvati u budućnosti.
U pokušaju da izbegnu strah koji su doživeli kao strašan i ugrožavajući, osobe koje se suočavaju sa napadima panike veoma brzo počinju da izbegavaju mesto na kojem se desio napad panike a potom sva ona mesta na kojima procenjuju da su rizična i da bi napad mogao da se ponovi. Praktično, počinju da izbegavaju sve ono što ih podseća na doživljeno iskustvo, čak se čuvaju od nekih fizičkih aktivnosti koje izazivaju ubrzan rada srca, kao što je trčanje, penjanje uz stepenice itd. Da bi što efikasnije sprečile mogući napad panike uvode, takođe, određena zaštitna ponašanja koja im pomažu da spreče budući napad: nose sa sobom flašicu vode, možda čak i neki anksiolitik koji nikada ne upotrebe ali koji im donosi izvesnu sigurnost, ako zatreba.
U cilju prepoznavanja prvih simptoma napada, ove osobe pribegavaju selektivnoj pažnji, što podrazumeva da veliku većinu svog vremena troše osluškujući sopstveno telo kako bi prepoznale početak napada i upotrebile sve moguće strategije da ga spreče, što dodatno povećava njihov stres i napetost.
Uobičajeno je da je panični poremećaj čvrsto povezan sa jednim drugim psihopatološkim stanjem- agorafobijom, koja se definiše kao snažan osećaj nelagode i straha od boravka na širokim i otvorenim prostorima iz kojih bi bilo teško izaći ili pobeći. Često se odnosi na javna mesta u kojima ima dosta ljudi kao što su restorani, bioskopi, tržni centri, robne kuće, velike sale, mesta sa kojih je teško odmah izaći, pobeći ili zatražiti pomoć. Osobe sa paničnim poremećajem izbegavaju sva ova mesta a ako ne mogu da ih izbegnu, onda se drže blizu vrata i izlaza kako bi što pre mogli da pobegnu i da se spasu. Sigurne su jedino kada su u društvu osoba od poverenja koje im mogu ukazati pomoć ako zatreba, a olakšanje doživljavaju kada se nalaze u blizini medicinskih ustanova, u slučaju da im zatreba pomoć. Plaše se takođe da uđu u prodavnici, da putuju same u autobusu, metrou, vozu, da voze auto, da se nađu na mestima gde ne mogu da nađu izlaz odmah. Tako počinju da se izoluju od sveta izbegavajući situacije i mesta gde bi mogli doživeti napad panike sprovodeći strategije za njegovo sprečavanje, koje su najčešće kontraproduktivne.
Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija pomaže osobama da otkriju svojevrstan set onih uverenja koja održavaju poremećaj, da ih modifikuju, nudeći im brojne tehnike za drugačije rešavanje simptoma anksioznosti. Terapija napada panike se zasniva na paradoksalnoj strategiji da što se više izlažemo strahu to on postaje slabiji i gasi se. Leonardo da Vinči je davno rekao da je iskustvo majka naše sigurnosti. To znači da što više strah u lice gledamo, postajemo hrabriji, a što ga više izbegavamo, on prerasta u paniku. Ako sebe previše štitimo od straha nećemo naučiti kako da ovladamo njime, niti ćemo naučiti da se suočimo sa bolom, koji je sastavni deo našeg života i sa kojim se, pre ili kasnije, moramo suočiti.
