Svako od nas donosi odluke u cilju ostvarenja dugoročnih i kratkoročnih ciljeva. Dugoročni ciljevi su obično oni koji daju smisao našem životu i pokazuju nam pravac, a kratkoročni ciljevi su ona trenutna zadovoljstva i užici koja našem životu daju dozu autentičnosti. Dakle, ako ostvarujemo važne ciljeve a s vremena na vreme uživamo u različitim zadovoljstvima, postigli smo ravnotežu između kratkoročnih i dugoročnih ciljeva, što je odlika zrelosti i mentalnog zdravlja. Dugoročni hedonizam je upravo ta ravnoteža između trenutnih i budućih zadovoljstava: spremni smo da u sadašnjem trenutku mukotrpno radimo i trpimo nelagodu jer znamo da ćemo u budućnosti uživati i imati koristi od toga.
Međutim, kada se usredsređujemo samo na ostvarivanje dugoročnih ciljeva, a nemamo trenutnih zadovoljstava, naš život postaje pun pravila i odricanja. Stalna jurnjava za zaradom, neumeren rad, potreba za izvesnošću i sigurnošću, svakako stavlja mnoge užitke u stranu, čineći nam život neinteresantnim i dosadnim.
Sa druge strane, kada se fokusiramo na ostvarivanje kratkoročnih ciljeva a zanemarujemo one dugoročne, podlegli smo filozofiji kratkoročnog hedonizma. To znači da izbegavamo svaku vrstu neprijatnosti, čak i kada bi nam donela sve što dugoročno želimo, samo zato jer se koncentrišemo na trenutnu prijatnost i ono što je lakše. Kada se nađemo u zamci trenutnog zadovoljstva, sigurno je da ćemo se trenutno osećati prijatno ali velika je verovatnoća da će nam život postati prazan i bez velikih planova za budućnost.
Zašto nam je toliko teško da se odreknemo prijatnosti i trenutnog zadovoljstva? Razlog se krije u niskoj toleranciji na frustracije.
Osobe koje imaju nisku toleranciju na frustracije imaju sledeće karakteristike:
- sklone su odlaganju za sutra
- vode nedisciplinovan život
- teško uspevaju da se posvete onim obavezama i zadacima koji bi doprineli ostvarivanju viših ciljeva
- rade sve što je u njihovoj moći da izbegnu životne teškoće, iako bi njihovo prevazilaženje doprinelo boljem i zadovoljnijem životu.
Nisku toleranciju na frustracije stvara i održava određen način razmišljanja, odnosno sledeća iracionalna uverenja:
Ja ne smem doživljavati frustracije
Kada osoba ima ovo uverenje i suočava sa nekim neprijatnim događajem, ona ne samo da veruje da ta frustracija ne sme da postoji nego je i ubeđen da je ne može podneti. Ovo uverenje se obično manifestuje rečenicama: „Ovo ne treba da se dešava“, „Ne mogu da podnesem ovu situaciju“. Pošto veruje da frustracije ne smeju postojati, jedina briga je da ih izbegne a to priprema teren za mnogo veće probleme u budućnosti.
Moram da se osećam prijatno
Zamislite da udobno sedite u vašoj fotelji i mobilnim telefonom surfujete po internetu. Prilično prijatan osećaj. Negde u malom mozgu znate da u susednoj prostoriji čekaju sudovi koje treba oprati. Ako ste ubeđeni da u ovom trenutku treba da se osećate prijatno, ništa vas neće moći pomeriti iz vaše fotelje. Pokrenućete se tek kada neoprani sudovi postanu nelagodniji od nelagodnosti njihovog pranja.
Ovo uverenje ukazuje da će se osoba boriti svim raspoloživim snagama da ostane u prijatnom stanju trenutnog zadovljstva, izbegavajući neprijatne stvari, iako je u njenom interesu da ih uradi odmah.
Negativne emocije su za mene nepodnošljive i ne treba da se suočavam sa njima
Suočavanje sa negativnim emocijama nije prijatno. Ovo uverenje tera osobu da izbegava sve negativne emocije. Međutim, postoje negativne emocije koje su zdrave: tuga, razočarenje, zabrinutost, nezadovoljstvo. One se javljaju kao prirodna reakcija na neprijatne događaje, i korisne su za nas, jer nam pomažu da prebrodimo neprijatnost na funkcionalan način i da bolje rešimo problem.
Pored toga, izbegavanjem negativnih emocija, nećete ni dobiti priliku da saznate kolika je količina njihove neprijatnosti, da je vrlo moguće da se suočite sa njima i da preživite. Na primer, kada nekoga muče napadi panike, on počinje da izbegava suočavanje sa tim strahom jer smatra da će biti toliko jak, da neće moći da ga toleriše, što dovodi do suprotnog efekta, da se on samo učvrsti. Tek kada se ohrabri da se suoči sa strahom može proveriti svoje hipoteze da li je taj strah nepodnošljiv i da li će ga preživeti.
Ja treba da osećam samo pozitivne emocije
Ovo uverenje se svodi na rečenice: „Moram po svaku cenu biti raspoložen i srećan, mora mi uvek biti zabavno, jer bi mi u suprotnom život bio grozan i nepodnošljiv“. Uživanje u kratkom dometu je traženje neposrednog užitka ili izbegavanje boli iako to sigurno vodi u dugoročni stres. U stalnoj potrazi za dobrim raspoloženjem osoba može početi da zloupotrebljava alkohol, hranu ili psihoaktivne supstance; a mogla bi i da pokuša da se oproba u igrama na sreću ili da se transformiše u kupoholičara. Niska tolerancija prema frustraciji ključni je faktor u razvoju zavisnosti.
Nije moguće rešiti se svih frustracija ali moguće ih je prihvatiti kao sastavni deo života. Frustracije jednostavno postoje. Sigurno bi lepše bilo da ne postoje, ali postoje. I to je loše. Teško da će nas ubiti, a da će nam smetati i dosađivati, to sigurno hoće. Zbog toga treba da naučimo ne kako da se rešimo frustracija već kako da povećamo sposobnost da ih bolje tolerišemo, a to se uči promenom načina razmišljanja. Odustati od kratkoročnog hedonizma i zahteva da sve u životu mora da ide glatko i lako, sigurno bi nas stavilo na pravi put i dalo dobre rezultate.
