Osećanje krivice je negativna i nezdrava emocija koja se javlja kada uradimo nešto što smatramo da je pogrešno, nešto što nije u skladu sa našim moralnim i etičkim principima. Ne mora to uvek da bude ponašanje, nekada nas i nemoralne misli mogu uvesti u osećanje krivice a nekada se osetimo krivim jer smo dozvoliti sebi osećanja koja su nemoralna i grešna.
Osećanje krivice se može javiti i onda kada neko naše ponašanje, ili izostanak nekog ponašanja, izazove neku posledicu: povredimo drugu osobu ili joj napravimo štetu. Na primer, zaboravimo da čestitamo drugarici rođendan, ne pozovemo roditelje da vidimo kako su ili dovedemo u nepriliku kolegu na poslu. Krivica će biti znatno veća kada su u pitanju osobe koje su nam bliske, članovi uže porodice, drag prijatelj ili partner.
Osećanje krivice, kao i sva druga osećanja, stvaramo određenim stavom i načinom razmišljanja. Prvo donesemo zaključak da smo nešto pogrešno uradili pa na taj zaključak nadovežemo iracionalno uverenje o krivici i sopstvenoj vrednosti. Ta iracionalna uverenja obično zvuče ovako:
- Prekršila sam svoje moralno načelo! Nisam smela to da uradim! Pošto sam uradila ja sam loša osoba.
- Nisam smela da povredim drugu osobu i pošto sam je povredila ja sam grozna i zaslužujem kaznu.
Ova iracionalna uverenja često uopštavamo i primenjujemo na neke prošle situacije u kojima smo grešili i pravili propuste, stvarajući tako celu jednu životnu filozofiju zasnovanu na sopstvenoj krivici. Kada se neko oseća krivim, ne samo da misli da je njegov postupak bio loš, već je ubeđen da je on i kao čovek loš, pa prirodno očekuje kaznu. Ako neko krivi sebe jer je povredio sebi dragu osobu, preklinjaće za oproštaj. To neće biti asertivno izvinjenje upućeno drugoj osobi zbog pogrešnog postupka. To neće biti ni razmena izvinjenja dve zrele osobe. To ide dalje od toga. Preklinjaće klečeći jer smatra da je toliko loš da ne zaslužuje oproštaj.
Neke osobe kada osećaju krivicu prestaju da se zabavljaju i uživaju, jer misle da to ne zaslužuju sve dok ne odsluže kaznu. Neki sebe stavljaju na post da bi okajali svoje grehe. Neki, pak, počinju da udovoljavaju onima prema kojima osećaju krivicu, zapostavljajući vlastite potrebe, jer smatraju da su potrebe drugih mnogo važnije. Neki žele samo da zaborave sopstveni postupak, pa uranjaju u svoj posao ili počinju da piju.
Dakle, problem sa osećanjem krivice nije činjenica da smo pogrešili, već naše uverenje da nismo smeli da pogrešimo i da smo zbog toga mi kao ljudi loši. Verujući da smo kao ljudi loši, nastavljamo da grešimo jer loši ljudi greše.
Kako onda treba da se osećamo kada pogrešimo, a da ne osećamo krivicu koja je nezdrava?
Alternativa nije da budemo ravnodušni, jer tek to ukazuje na problematiku, pošto jedino sociopate ostaju ravnodušni kada povrede druge ljude i njihova osećanja. Alternativna je u zdravoj emociji koja dolazi iz jedne racionalne filozofije razmišljanja, a to je kajanje ili griža savesti.
Onaj ko umesto krivice oseća kajanje zna da je njegov postupak bio loš i kaje se zbog toga, ali isto tako zna da on kao čovek nije zbog toga loš. Razlika između krivice i kajanja se uviđa i u upotrebi samih tih termina, jer kažemo Kriv sam…, (krivimo celog sebe) i Kajem se zbog….. (određenog mog postupka).
Kada ne osuđujemo sami sebe zbog pogrešnog postupka, onda smo spremni da preuzmemo odgovornost, što kod krivice nije moguće. Kada preuzmemo odgovornost za svoj postupak onda smo u stanju da idemo dalje kroz život učeći iz svog iskustva, iz načinjene greške.
Kada osećamo kajanje svesni smo da imamo pravo da pogrešimo, jer mi smo samo ljudi. Nesavršena i pogrešiva ljudska bića koja često ne žele da pogreše, često nisu ni svesni da greše, a opet greše. Prihvatamo sebe zajedno sa tim postupkom koji je bio loš. Time stvaramo uvid zašto smo reagovali na pogrešan način i koji su bitni faktori uticali na tu našu reakciju.
Kada osećamo kajanje nećemo želeti da nanesemo sebi bol, niti ćemo želeti da sebi uskraćujemo zadovoljstva i okajavamo grehe. Izvinućemo se asertivno onom čija smo osećanja povredili, preuzeti odgovornost za učinjeno ali nećemo moliti za oproštaj klečeći.
Dakle, kada pogrešimo i povredimo nekoga poželjno je da se kajemo i da nas grize savest. To je dobro, jer znači da imamo savest koja će nam pomoći da preuzmemo odgovornost, da popravimo stvari i krenemo dalje.
