OOsećanje povređenosti nasuprot razočarenju

/ Psihoterapija /
sulkiness

Osećanje povređenosti se javlja kada se neka osoba ponaša prema nama na način na koji ne želimo. Najčešće se javlja u situacijama kada smo odbačeni, neprihvaćeni, kada nas neko izda, kada nas zanemari, isključi iz neke situacije, kada nam ne oda priznanje, a mi mislimo da nismo sve to zaslužili, jer smo mnogo uložili u taj odnos. Da bismo bili povređeni treba da budemo investirani u odnos. Neće nas povrediti neko ko nam nije važan. Ne može da nas povredi konobar u restoranu, koji nam okrene leđa i pola sata priča sa gostima za susednim stolom. Sa njim nemamo odnos razmene i zaluživanja. Na njega ćemo pre biti besni. Ali ako bi to isto uradio naš partner, onda bismo bili povređeni.

Povređenost se javlja kada zaključimo da smo zanemareni. Partner dođe kući i provede veče zabavljajući se pred tv-om i mi shvatimo da na listi njegovih prioriteta mi nismo na prvom mestu. Povređenost je i kada zaključimo da smo zapostavljeni. Za razliku od zanemarivanja, kod zapostavljanja su uključene druge osobe kojima se poklanja veća pažnja nego nama. Povređenost je i kada zaključimo da nismo uvaženi, pohvaljeni, kada nam nije odato priznanje za nešto što smo se uradili. Potrudimo se da spremimo večeru a ne dobijemo reč zahvalnosti.

Zajedničko za sve ove situacije je to što smo uvereni da se druga osoba ponela nepravedno prema nama a da to uopšte nismo zaslužili.

Tipično ponašanje koje proizilazi iz osećanja povređenosti je durenje. Kada se nadurimo prekidamo direktnu komunikaciju. Ne želimo jasno da kažemo šta nas je povredilo ali imamo potrebu da pokažemo da smo povređeni. Ponašanjem želimo da kaznimo osobu koja nas je povredila, da joj damo do znanja kako se osećamo. Treskamo vratima, ne radimo uobičajene poslove, odbijamo ljubav, ne pričamo. Osim toga, imamo potrebu da jadikujemo, da ispričamo nekom trećem šta se dogodilo, iznova i iznova da prepričavamo kako smo povređeni i kako nismo zaslužili tako nepravedan tretman. Jasno je da je ovaj tip ponašanja štetan jer ne doprinosi razrešenju konflikta i popravljanju odnosa.

Kako nastaje osećanje povređenosti?

Većina nas ima uverenje da emocije i raspoloženje zavise isključivo od događaja sa kojima se suočavamo ili od ponašanja drugih ljudi. Tako se uglavnom i izražavamo jer, na primer, kažemo: „ON me je povredio jer je zaboravio moj rođendan“. Međutim, brojna naučna istraživanja su potvrdila da naše emocije i ponašanje u ogromnoj meri zavise od načina na koji razmišljamo, a ne od situacije ili ponašanja drugih. Tako je i sa osećanjem povređenosti. Iracionalno smo uvereni da drugi ljudi nisu smeli da se ponašanju onako kako su se poneli. Dakle, nismo povređeni zbog toga što je neko nešto uradio ili nije uradio, već zato što verujemo da nije smeo to da uradi.

Jer ako bi povređenost i durenje nastajali usled ponašanje drugih ljudi, onda bi se svi ljudi durili kada ih neko zapostavlja, zanemaruje, ne pohvali ili ignoriše. A znamo da nije tako. I u tome i jeste sreća, jer iracionalna uverenja možemo da promenimo a teško da možemo menjati druge ljude i relanost ovakvu kakva jeste.

Šta da uradimo onda kada nas drugi tretiraju onako kako nam se ne sviđa? Kako da uspemo da se ne durimo kada nas neko zanemari ili zapostavi? Glupo bi bilo da budemo ravnodušni na takvo ponašanje i da kažemo da nas je baš briga, ali je ispravno da budemo razočarani. Razočaranost je zdrava emocija jer govori da nema više očaranosti. Osećaj očaranosti proizilazi iz očekivanja da će se druga osoba ponašati onako kako mi smatramo da treba. A kada to izostane, onda nastaje osećanje povređenosti jer smo imali lažno očekivanje i zapravo samo iluziju. Razočarenje je sasvim drugačije. Kada smo razočarani ne stvaramo lažnu iluziju da neko mora da se ponaša lepo prema nama, iako to žarko želimo.

Živimo u nesavršenom svetu sa ljudima koji greše. A i mi posedujemo neizlečivu sklonost ka greškama. U tom nesavršenom svetu stvari se neće uvek dešavati po našem planu. Drugi ljudi se neće uvek ponašati ispravno, niti će uvek raditi ono što mi želimo, niti ono što je najbolje. Svako od nas će se suočiti sa tim, pre ili kasnije. Ako ponašanje zavisi od uverenja, to onda znači da će se drugi ponašati na osnovu onih uverenja koja prolaze kroz njihovu glavu, a ne na osnovu onih koja prolaze kroz našu. Racionalan čovek to zna i zato dozvoljava drugima da budu upravo to što jesu. Ne menja ih. Prihvata ponašanje koje nije bilo u redu i oseća razočaranost.

Ali to nikako ne znači bolno pomirenje sa nečijim ponašanjem i onim što se dešava. Razočaranost liči na priznanje da se neko prema nama nije poneo lepo, iako smo želeli suprotno. I tek tada možemo da reagujemo na funkcionalan način. Da pitamo osobu o motivima zašto se tako ponela i da vidimo da li postoji rešenje za konfliktnu situaciju.Razočarenje nam, dakle, pomaže da preduzmemo neke mere kako bismo pokušali da promenimo ono što možemo da menjamo u odnosima sa drugim ljudima. A kada to nije moguće ili se događa sporo, razočarenje neguje našu sposobnost da budemo srećni, čak i onda kada nismo dobili ono što smo želeli.  Razočarenje nam daje moć da bezuslovno prihvatimo druge, baš kao što bezuslovno prihvatamo sebe, jer je to temelj emocionalnog zdravlja.

Ključne reči osećanje povređenosti / durenje / razočarenje
Naslovna strana

LOGOS CENTAR Zlatibor
Racionalno-emotivna i kognitivno-bihejvioralna terapija (REBT)
​​​​​

© 2020-2021. LOGOS CENTAR PSIHOTERAPIJA, realizacija Radionica KRUG Krug​​​​​​​