Za razliku od primarnih emocija u koje se ubrajaju strah, bes, radost, tuga i gađenje, sramota je zajedno sa ljubomorom, zavišću, osećanjem krivice, deo takozvanih socijalnih emocija. Prve manifestacije sramote javljaju se oko druge godine života, kada dete postane svesno mogućnosti da neko drugi može proceniti njegovo ponašanje i zbog toga ga osuditi. Tokom detinjstva, često smo čuli poruke: „Smejaće ti se deca“, Šta će ljudi reći?“. Brzo smo počeli da obraćamo pažnju na utisak koji ostavljamo na druge i na to šta je za njih ispravno, a šta nije.
Osećanje sramote se javlja kada naše ponašanje nije u skladu sa sopstvenim merilima ili merilima grupe sa kojom se identifikujemo. Javlja se u onim situacijama kada podbacimo u odnosu na ideal, kada naše realno Ja odstupi od našeg idealnog Ja. Tada na scenu stupa sramota jer sebe vidimo drugačije nego što želimo da budemo. Sramotu osećamo ne samo kada naše ponašanje odstupi od postavljenog standarda, već je osećamo i kada se to desi članovima naše porodice
Ono što održava osećanje sramote je sklonost da povodom neadekvatnog postupka, globalno procenjujemo našu vrednost. Procenimo sebe kao neadekvatne, nesposobne, manje vredne i nedostojne, samo zato jer smo drugima otkrili neku slabost ili se neadekvatno poneli.
Svako od nas će, makar jednom u životu, doći u situaciju, u kojoj neće biti na visini zadatka. Glupo je da se pravimo da nas takve situacije ne dotiču. Nije dobro ni da budemo pozitivno raspoloženi i da razuveravamo sebe da to nije ništa. Ali veoma je štetno da osećamo sramotu jer to osećanje, osim što je veoma bolno i neprijatno, nosi sa sobom određene posledice, koje se ogledaju u iracionalnom načinu razmišljanja. Možda ćemo preuveličavati činjenice i misliti da nas drugi ismevaju i ogovaraju, u mnogo većoj meri nego što to realno rade; da troše mnogo više vremena razmišljajući o našem postupku nego što realno troše; da misle o nama negativnije nego što uistinu misle. Zbog predimenzioniranog stava u vezi situacije, ponašaćemo se najčešće na način koji nam šteti, izbegavajući one koji su bili svedoci našeg neadekvatnog ponašanja.
Postoji jedna druga, prikladnija, emocija koja se može javiti u istoj situaciji kada i stid, i koja je njegova zdrava alternativa, a zove se žaljenje. I kod stida i kod žaljenja znamo da nismo postigli željeni standard. I tada je u redu da nam bude žao. Čak i poprilično žao. Međutim, za razliku od nezdravog stida, koji uključuje pogubni elemenat - globalno samovrednovanje i samoponižavanje, žaljenje sadrži samo procenu ponašanja. Znamo da smo se poneli ispod idealnog standarda ali ne omalovažavamo sebe u celini.
Procenjivanje svojih postupaka i onoga što radimo je uvek dobrodošlo jer nam pomaže da budemo bolji. I upravo onaj trenutak u kom uspemo da ne definišemo sebe kao manje vredne zbog lošeg postupka koji smo napravili, pomoći će nam da ne osetimo stid već samo žaljenje.
Dakle, alternativa je da prihvatimo sebe bez obzira na ponašanje koje nije bilo po našem standardu. Bezuslovno prihvatanje sebe je stvar naše volje jer jedino mi možemo da odlučimo da sebe prihvatimo, bez obzira na to šta drugi misle o nama. Jednom kada to shvatimo dolazi do oslobađanja. Najveći poklon koji možemo sebi da priuštimo je da prihvatimo sebe. Ne mogu to drugi uraditi za nas. Nisu ni roditelji mogli. Ne može ni partner. Niko drugi ne može. To samo možemo mi.
