PPreviše briga koje ne daju mira

/ Psihološki poremećaji /
woman sitting near dog on cliff overlooking mountains

Brige su sastavni deo života i svako od nas brine na svoj način. Međutim, postoje osobe koje preterano brinu čak i o najmanjim sitnicama. Brinu o tome da se neko u porodici ne razboli, da se deci nešto ružno ne dogodi na putu do škole, da ih neko ne kidnapuje kada izađu sa društvom, da partner ne doživi nesreću pri povratku sa posla, da ne izgube radno mesto. Kada ih pitate zašto brinu reći će vam da one moraju da brinu jer su odgovorne, da su drugi ležerniji pa zato ne brinu. Ove osobe zapravo i nemaju utisak da rade sebi nešto nažao. Uverene su da brinu jer ih ta briga priprema ako stvari budu krenule po zlu. To je njihov pokušaj rešavanja problema koji se ogleda u uverenju „Ako nešto opasno može da se desi ja o tome moram da brinem unapred“.

Stanje u kome neko preterano i često brine oko najrazličitijih situacija oko kojih nema razloga za brigu, u psihologiji je poznato kao Generalizovani anksiozni poremećaj. Glavna karakteristika ovog poremećaja je sveprisutni strah koji nije ograničen na određeno polje, kao kod drugih anksioznih poremećaja, već je generalizovan i odnosi se na brojne situacije u svakodnevnom životu. Zabrinutost je dominantno usmerena na druge ljude koji zauzimaju posebno mesto u životu osobe, najčešće su u pitanju deca, roditelji, partner.

Proces brinjenja ima tri faze: prvo se javi jedna nametljiva misao, zatim se na nju nadovežu iracionalna uverenja i onda započne proces brinjenja. Nametljiva ili intruzivna misao je misao koja nam padne na pamet da bi nam privukla pažnju. Prosečna osoba ima desetine čak i stotine takvih nametljivih misli u toku dana, od onih banalnih do onih koje su realno ozbiljne i važne, koje najčešće ignorišemo i potisnemo sa lakoćom. Na primer, dok radimo nešto važno na kompjuteru, padne nam na pamet misao da se topi sneg. Možemo da pomislimo da je čudno i smešno što smo na to pomislili jer nema neko značenje za nas ali se sa lakoćom vratimo na posao.
Međutim, nisu sve nametljive misli banalne i nevažne. Neke od njih uhvate našu pažnju i neće da odu, pogotovo kada se radi o nečem što nam je veoma važno.  Nekada nam budu nametnute spolja, kada čujemo, na primer, da se nešto loše desilo nekome ili kada neku vest pročitamo u novinama, počnemo da brinemo na tu temu i strepimo da se to isto ili slično i nama  ne dogodi.

Jedna od glavnih karakteristika generalizovanog anksioznog poremećaja je preuveličavanje opasnosti. Opažanje  pretnji na svakom koraku i očekivanje najgoreg mogućeg ishoda manifestuje se rečenicama koje počinju sa „Šta ako ….?“ . Na primer:

  • Zvoni telefon - „Šta ako je neka ružna vest“,
  • Majka kašlje - „Šta ako dobije upalu pluća i umre?“,
  • Pada sneg – „Šta ako muž bude imao saobraćajnu nesreću?“,
  • Prolaze kola hitne pomoći – „Šta ako je unutra neko od moje porodice?“ itd.

Ljudi koji uporno brinu fokusiraju se na nedostatak sopstvene sigurnosti tako da iz te pozicije lične nemoći, opažaju i najmanju moguću opasnost. Ako po oblačnom vremenu osoba nije ponela kišni mantil onda ceo dan strahuje da li će pasti kiša. Ako ga je ponela onda ne razmišlja. Brine o opasnostima bilo koje vrste i misli da je sve može ugroziti zato jer nema sigurnosti.

Ove osobe imaju teškoću da prihvate neizvesnost budućih događaja. Mogućnost da se javi neki negativan događaj za njih je neprihvatljiv, čak i kada je verovatnoća da se on desi minimalna. Kasnila je plata jedan dan ona počinje da brine da li će uopšte doći. U osnovi ove niske tolerancije na neizvesnost stoji uverenje da ako nešto loše može da se desi onda se mora brinuti o tome.

Nije retko da ove osobe razviju pogrešna uverenja vezana za brigu. Sa jedne strane imaju uverenje da je briga pozitivna jer im „pomaže“ da reše problem i sprema ih na najgore, a sa druge strane uverene su da je briga štetna i da će, ako ne prestanu da brinu, doživeti nervni slom, što samo učvršćuje proces brinjenja i dodatno povećava njihov stres.

Jednom kada su aktivirana prethodno navedena iracionalna uverenja u vezi brige, nastaje proces brinjenja i on ide svojim tokom. Osoba ima želju da zaustavi i kontroliše taj proces primenom raznih strategija, najčešće pogrešnih. Često govori sebi da mora da prekine da brine, uverava sebe da će sve biti u redu, trudi se da misli pozitivno, traži od bliskih ljudi da je razuvere da se neće desiti ništa strašno, potiskuje svoje emocije i počinje da kritikuje sebe zato što previše brine. Ovi načini da se kontroliše briga ne samo da ne funkcionišu već dovode do suprotnog efekta. Briga postaje sve jača i upornija što samo ojačava uverenje da se ne može kontrolisati.

Jedna kineska poslovica glasi: „Ne možemo sprečiti ptičice da lete oko naše glave ali možemo sprečiti da naprave gnezdo u našoj glavi“. Ova poslovica nam šalje poruku da imamo izbor da li ćemo se baviti brigama ili nećemo. Brige će nam uvek padati na pamet, to im je posao. Pogotovo kada nešto nije kako mi želimo a  važno nam je.  Ali jedino ako uđemo u razmatranje te brige po principu „Šta ako…“ onda će se ona ugnjezditi u našoj glavi.

Ključne reči Generalizovani anksiozni poremećaj / Brige / Anksioznost
Naslovna strana

LOGOS CENTAR Zlatibor
Racionalno-emotivna i kognitivno-bihejvioralna terapija (REBT)
​​​​​

© 2020-2021. LOGOS CENTAR PSIHOTERAPIJA, realizacija Radionica KRUG Krug​​​​​​​