Počinje gotovo neprimetno, uobičajeni razgovori postanu dosadni i prazni a zanimanje za svakodnevne radosti polako iščezava. U društvu postaje nelagodno, u duši prazno. Neobjašnjivo osećanja straha i teskobe prati gotovo svaku misao i posao koji treba obaviti. Zanimanje za bliske i drage osobe polako nestaje. Ničim izazvana tuga traje. Danima ne prestaje. To su samo neki od simptoma jedne od najčešćih psihičkih bolesti današnjice - depresije.
Raspoloženje možemo opisati kao jedan kontinuum. Na jednom njegovom kraju nalazi se depresivno raspoloženje dok se na suprotnom kraju nalazi euforija. Na tom istom kontinuumu, ali ne na tako ekstremnoj poziciji, nalaze se tuga i malodušnost, koje predstavljaju zdrave reakcije na gubitak. Njihova uloga je da nam pomognu da prihvatimo bolnu situaciju i krenemo dalje.
U svakodnevnom govoru često upotrebljavamo termin depresija da opišemo nekoga ko ima smanjeno raspoloženje. Međutim, depresivni poremećaj je mnogo više od toga. Nije dovoljno da se neko par dana oseća neraspoloženo, malo umorno ili bezvoljno, da bi razvio depresivni poremećaj.
Depresivni poremećaj je skup simptoma koji postepeno i neosetno menjaju ličnost jedne osobe. Menjaju njen način razmišljanja, način rasuđivanja, način ophođenja prema sebi, prema drugima i svetu koji je okružuje. Dešava se tako da jedan briljantan student odjednom više nije u stanju da završi studije, brižna i požrtvovana majka počne da zapostavlja svoju decu, a uspešan radnik izgubi svaki interes za svoj posao.
Depresija može biti uzrokovana jednim ili serijom stresnih događaja, kao što su gubitak drage osobe ili kućnog ljubimca, gubitak posla ili ugleda, razvod braka, odlazak dece iz kuće, nezadovoljstvo u porodici, fizička bolest ili preseljenje. Depresija se može javiti kada osoba ne uspe da dostigne neki cilj: položi ispit, dobije posao ili pronađe životnog partnera.
Najuočljivija karakteristika depresije je smanjeno raspoloženje. Osoba se oseća turobno, usamljeno i često može da zaplače bez razloga. Druga karakteristika koja predstavlja srž depresije je anhedonija, tj. gubitak sposobnosti da oseti zadovoljstvo i radost.
Kada se neko suočava sa jednim ili serijom stresnih događaja najpre će odustati od onih aktivnosti koje mu pričinjavaju zadovoljstvo. To smatra prirodnim i normalnim. Prvo odustaje od omiljenog hobija koji se u tom trenutku vidi kao beskorisni luksuz. Ukidanjem jedne po jedne stvari koje pružaju zadovoljstvo, stvara se manjak pozitivnog potkrepljenja, mehanizma koji nas tera da ponovimo ponašanje za koje ćemo biti nagrađeni osećanjem zadovoljstva. Sve ono što je predstavljalo izvor zadovoljstva polako iščezava: vožnja biciklom, topla kupka, čavrljanje sa prijateljicom, dobar roman ili film. Zapušta ličnu higijenu i izgled jer ni tu ne vidi zadovoljstvo. Sve postaje teško i bez smisla. Obavlja samo ono što mora a što je često naporno i dosadno, kao što je odlazak na posao, odlazak u nabavku, odrađivanje kućnih poslova.
Promena nastaje i načinu mišljenja. Ove osobe vide sebe, svoje okruženje i budućnost na negativan način. Smatraju da su neadekvatne i beskorisne. Ubeđene su i da ih drugi vide kao nepoželjne i dosadne i često strahuju da će biti predmet kritike i odbacivanja. Njihov negativan način razmišljanja sastoji se u pogrešnom interpretiranju događaja i ponašanja drugih ljudi, što dovodi do toga da se osećaju povređeno i tužno, čak i kada nema objektivnog razloga za to. Na primer, prijateljica otkaže dogovoreni izlet jer se ne oseća dobro a depresivna osoba protumači da je ona namerno otkazala, jer hoće da je zapostavi. Prekine da joj se javlja i tako izgubi jedno prijateljstvo.
Ove osobe često imaju utisak da njima bliske osobe ne razumeju teškoću kroz koju prolaze. To je donekle opravdano jer u želji da im pomognu, ove osobe često nemaju dobar pristup. Nezgrapne rečenice poput: „digni se“, „hajde, pokreni se“, „treba ti samo malo volje da rešiš sve“, su veoma kontraproduktivne jer pokazuju nerazumevanje i izazivaju samo još veći osećaj niže vrednosti i neadekvatnosti. Bolje je reći „ima li nešto što mogu da uradim za tebe“, „tu sam za tebe“, ili „nećeš se uvek osećati ovako“.
Pošto je pogrešan način razmišljanja jedan od ključnih faktora u održavanju depresije, psihoterapija nam pomaže da taj način razmišljanja prepoznamo, da ga promenimo i da sagledamo problem iz jedne potpuno druge perspektive.
