Živimo u vremenu u kome je pitanje samopoštovanja postalo jedna od najvažnijih tema. Časopisi i dnevne novine preplavljeni su bombastičnim naslovima kako postići i održavati samopoštovanje. Stiče se utisak da od količine samopoštovanja zavise svi naši uspesi i neuspesi, svi poslovni i ljubavni odnosi. Magična reč – samopoštovanje, postala je neka vrsta imperativa za bolji život, jer je sposobna da reši sve naše probleme. A šta ima pogrešno u tome?
Kao prvo, razjasnićemo razliku između samopouzdanja i samopoštovanja. Samopouzdanje je vera u sebe i svoje sposobnosti u nekoj specifičnoj oblasti. Stiče se učenjem, radom i vežbom. Na primer, neko može da ima samopouzdanje kada govori neki strani jezik a nema dovoljno samopouzdanja kada treba da napravi neko jelo. Sposobnost da govori strani jezik je stekao učenjem, radom i vežbanjem, a kuvanju se nije možda toliko posvetio kako bi tu veštinu stekao. Dakle, samopouzdanje je vezano za određenu oblast a stičemo ga vežbanjem.
Za razliku od samopouzdanja, samopoštovanje se odnosi na globalnu sliku o sebi i procenu sopstvene vrednosti. To znači da donosimo jednu ocenu za celu našu ličnost, na osnovu samo nekih osobina, postupaka i ponašanja. I ovo je prva zabuna koju stvara ovaj pojam jer se radi o grešci preterane generalizacije. Dake, kada uradimo nešto nedovoljno dobro, skloni smo ne samo da negativno vrednujemo taj postupak, već negativno vrednujemo celu našu ličnost na osnovu njega. Isto tako, kada uradimo nešto dobro, pozitivno vrednujemo celu ličnost. Iz toga proizilazi da možemo lako da postanemo neznalice ako nešto ne znamo, neuspešni ako doživimo neuspeh, a totalni gubitnici ako nešto izgubimo. Ali već sutradan, ako uradimo nešto dobro, postajemo više vredni, uspešni, sjajni. Da li je moguće da je ljudska vrednost toliko promenljiva i da varira u odnosu na ono što radimo? Jedan dan smo vredni a sutradan više nismo, ili nismo dovoljno?
A šta je uopšte to što određuje ljudsku vrednost? Za nekoga je poštenje, za nekoga dobrota, za nekoga plemenitost, za druge mudrost, za nekoga je bogatstvo, a za druge lepota i fizički izgled. Neko doživljava da je više vredan ako se ostvari u određenim ulogama, kao roditelj ili kao partner, na primer, a neko sebe ne vrednuje po tome. Ono što za jednu osobu predstavlja ljudsku vrednost ne mora biti i za drugu. Još uvek nemamo jedan kriterijum po kome merimo koliko je ko vredan, već svako ima svoje mišljenje o tome, koje ne može dokazati. Dakle, pošto nemamo merni instrument da izmerimo ljudsku vrednost, svaki pokušaj određivanja koliko ko vredi završiće se proizvoljnim nagađanjem.
Još jedna vrsta zabune koju stvara koncept samopoštovanja je njegova uslovljenost. To znači da se osećamo dobro samo onda kada nam ide dobro. Ali šta kada prestane da nam ide dobro? Šta kada nas neko pretekne svojim talentom ili radom? Šta kada se pojavi neko ko je uspešniji, bolji, lepši, komunikativniji? To sigurno doprinosi razvoju neke vrste pritiska i straha, da uvek moramo da se dokazujemo, kako se to lako lomljivo i krhko samopoštovanje ne bi urušilo. Jer dovoljna je i najmanja greška da se pretvorimo u manje vredne nesposobnjakoviće. Time se stvara stalna potreba da nas i drugi pozitivno vrednuju i prihvataju, što ako izostane, neminovno dovodi do anksioznosti, zatim stida, samookrivljavanja i depresivnosti. Dakle, svaki pokušaj vrednovanje sebe kao osobe, nužno vodi do osećaja bezvrednosti i samoprezira.
Alternativa je u bezuslovnom prihvatanju sebe. To je koncept u kome ne postoji globalna ocena naše ličnosti već samo kritički osvrt na pojedinačne osobine, ponašanje i postupke. Ne možemo dati jednu globalnu ocenu složenom biću kao što je čovek. Broj osobina koje posedujemo je ogroman, bolje rečeno beskonačan. Da bismo nekog ocenili jednom ocenom, trebalo bi uzeti u obzir svaku osobinu, svaku misao, svako osećanje i ponašanje, sve aspekte ličnosti, što je nemoguć zadatak. Osim toga, ljudi se svakim danom menjaju, rastu i razvijaju se, a ocena je uvek statična. Već sutradan ne bi važila.
Bezuslovno prihvatanje sebe je koncept u kome prihvatamo sebe bez uslovljavanja, bez standarda za koje pogrešno mislimo da ih moramo ostvariti da bismo sebe voleli, poštovali i cenili. Kada prihvatamo sebe bezuslovno, prihvatimo ne samo ono što volimo kod sebe, već i ono što nam se ne sviđa. Prihvatimo sebe i onda kada nam ne ide dobro, i onda kada grešimo, kada smo neispavani i ružni. Jer nijedna ta osobina nije u stanju, kao što ni jedan postupak nema moć da definiše našu ličnost kao manje vrednu, pošto naša ljudska vrednost ne zavisi od postupaka i ponašanja.
Kada sebe bezuslovno prihvatimo ne znači da nemamo nikakav sud o našim pojedinačnim osobinama i postupcima. Možemo uvek da razmišljamo o dobrim i lošim aspektima naše ličnosti. Ako postoje oni koji ometaju naše ciljeve i životno zadovoljstvo, da se potrudimo da ih promenimo. Sigurno nećemo uspeti da postanemo savršeni, jer to nije naša priroda. Sigurno ćemo i grešiti, koliko god se trudili da ne grešimo. Ali uvek možemo razumno odabrati ono što nam smeta i probati da korigujemo, kako bismo postigli veći nivo zadovoljstva i sreće.
Bezuslovno prihvatanje sebe je zapravo filozofska pozicija u kojoj nema davanja ocena samom sebi. Čovek i njegova ličnost nisu prosti zbir postignuća i uspeha, već su jedan jedinstveni, autentični i neponovljivi skup osobina koje same po sebi imaju svoju vrednost.
