Strah je prirodna i spontana emocija koja se javlja kao reakcija na neku opasnost. Njena adaptivna funkcija doprinosi našem preživljavanju i snalaženju u okolini na najbolji mogući način. Bez straha, mi kao ljudska vrsta, ne bismo mogli da preživimo kroz evoluciju.
Strah je emocija koju delimo sa svim životinjskim vrstama. Na isti način doživljavaju strah i čovek i neka gazela ili vuk, kada se suoče sa pretnjom i opasnošću, šaljući signal mozgu da ubrza rad srca i disanja kako bi više krvi i kiseonika dospelo u mišiće, da bi se pokrenuli i odreagovali na opasnost. Ako procenimo da smo slabiji pobeći ćemo a ako procenimo da smo jači borićemo se. Na ovaj način mi sebi spašavamo život i garantujemo opstanak.
Anksioznost se aktivira na isti način kao strah, čak su i fiziološke reakcije iste, samo što su u slučaju straha dosta intenzivnije. Razlika između straha i anksioznosti je u prirodi opasnosti. Kada osećamo strah opasnost je jasna, prepoznatljiva, neposredna, prisutna. Kada osećamo anksioznosti to je nedefinisana strepnja, često ne znamo ni odakle dolazi, ne vidimo je, ali se uvek odnosi na budućnost. Anksioznost je emocija koju ne delimo sa životinjskim vrstama pošto jedino čovek ima sposobnost da zamišlja budućnost i strepi od nje. Jedan student može osećati teskobu nedeljama pre ispita; neko ko čeka rezultate medicinskih ispitivanja može biti uznemiren danima, sve dok oni ne stignu. Ponekad se osećamo anksiozno a da zapravo uopšte ni ne znamo zašto.
Kada je u pitanju korona virus, ne postoji jasno definisana opasnost, jer je virus nevidljiv ljudskim okom, neuhvatljiv, nepoznat, lako se prenosi, a to pokreće najdublje strahove jer ne znamo kada i gde se možemo zaraziti - možemo se zaraziti bilo gde. Stoga, najčešće osećamo emocije i straha i anksioznosti zajedno, koje se javljaju naizmenično.
Pošto naše emocije i ponašanje u velikoj meri zavise od načina mišljenja, to znači da anksioznost i panika nisu izazvane korona virusom već načinom na koji razmišljamo o tome. Da emocije zavise od aktuelne situacije svi ljudi bi se u njoj osećali isto i na isti način bi je doživljavali. A znamo da to nije tako.
Neki ljudi su potpuno ravnodušni i gaje iracionalno uverenje „Neće to mene snaći“, a ima i veoma anksioznih koji razmišljaju: „Moram biti 100% siguran da se neću zaraziti“, „ Bilo bi užasno da se zarazim“, „Ne bih podneo da se razbolim“ . Ova uverenja izazivaju anksioznost i panični strah, koja vode u disfunkcionalno ponašanje: kompulzivno pranje ruku, čak i do 100 puta na dan, opsesivno praćenje vesti i višečasovni razgovori na istu temu. Na ta uverenja nadovezuju se katastrofizirajuće misli kojima se predviđaju samo negativni ishodi u budućnosti: „Ovo će trajati večno“, „Šta ako sam se zarazio a nemam simptome“, Šta ako se razbolim i odem u bolnicu“, „Šta ako budem na respiratoru“, itd. Ovakav način razmišljanja i konstantna anksioznost i panika mogu vrlo lako uvesti osobu u nove probleme, nesanicu, gubitak apetita, kompulzivne radnje, potištenost, istrošenost.
Sa druge strane, kada razmišljamo na racionalan način, ne postavljamo zahteve i ne tražimo garanciju da se ne smemo zaraziti jer traženje garancije je neostvariv i nerealističan zahtev. Racionalna uverenja se baziraju na željama i u skladu su sa realnošću: „Voleo bih da sam siguran da se neću zaraziti ali znam da je nemoguće da budem siguran 100%“, „Ne služi mi ničemu da razmišljam o najgorim posledicama. Bolje je zato da se skoncentrišem na ono što je u mojoj moći da uradim kako bi se zaštitio“. Ova uverenja će dovesti do osećanja zdrave zabrinutosti i funkcionalnog ponašanja.
Ograničena doza straha i zdrave zabrinutosti su poželjni, korisni i neophodni kako bi se sačuvali od zaraze i na realističan način sagledali opasnost. Normalno je da se bojimo za svoje zdravlje i za zdravlje naših bližnjih. Glupo bi bilo da nemamo nikakav strah za svoj posao ako radimo u sektoru kome preti kriza. Zdrava zabrinutost je funkcionalna jer nas motiviše da se pridržavamo propisanih mera i održavamo fizičku distancu, sve u cilju sprečavanja zaraze i očuvanja našeg zdravlja i života.
