VViše od godinu dana COVID-a

/ Psihološke teme /
Mona Lisa

Prošlo je više od godinu dana kako je počela epidemija koronavirusa. Sa brojnim psihološkim posledicama suočavaju se ne samo oni koji su preležali bolest, već i zdravstveni radnici, porodice onih koji su izgubili bitku sa virusom, svi.  U prvoj fazi epidemije imali smo zabrinjavajući porast nivoa anksioznosti, depresivnog raspoloženja, poremećaj spavanja i uporni stres. Sada, posle godinu dana, situacija je još uvek tu i pretvorila se u traumatski događaj koji je postao hroničan.

Danas, posle više od godinu dana uočavaju se bes i frustracija, jer ljudi ne mogu da zadovolje neke potrebe i želje zbog spoljnih faktora. Svako od nas zna šta mu je potrebno da bi se osećao dobro ali ako je ostvarenje nekih ciljeva blokirano spoljnim faktorima, stvara se osećanje besa i frustracije. Prevazilaženje frustracije povezano je opet sa otpornošću svakog pojedinca, sa njegovom sposobnošću da prihvati situaciju i reorganizuje svoje potrebe i želje.

Iako je počeo proces imunizacije situacija se još uvek ne smiruje očekivanom brzinom. Ljudi su još uvek uplašeni da se ne zaraze, a mnogi su anksiozni povodom primanja vakcine, povodom moguće reakcije na nju, povodom dugoročnih posledica koje bi ona stvorila. Aktuelan je i ekonomski momenat, mnogi se boje da izgube posao i strahuju kako će se situacija dalje odvijati. Određena doza anksioznosti je dobra i poželjna jer ona čuva naš život. Zamislite da nemamo nikakvu dozu anksioznosti i da smo ravnodušni na opasnost? Ne bismo mogli ni ulicu da pređemo jer bi nas zgazio neki auto, niti bismo bili motivisani da postignemo neki cilj, a bilo bi nam i svejedno da li ćemo se zaraziti. Određena doza anksioznosti treba da postoji jer nas ona motiviše da ostvarimo svoje želje i ciljeve, a na kraju da sačuvamo život. Ali, ako anksioznost postane prevelika onda ona više nije korisna već postaje prepreka.

Način na koji razmišljamo i gledamo na stvari značajno utiče na to kako ćemo se osećati i kako ćemo reagovati. Jedan od načina razmišljanja koji dovodi do povećanja anksioznosti je preuveličavanje opasnosti u formi „Šta ako…?“ rečenica, koje predviđaju najgore moguće scenarije. Osoba koja je anksiozna plaši se svega što je moguće. A moguće je sve ono što ona može da zamisli. I da bude zemljotres, i da izbije rat, i da se razboli i da izgubi posao. Prvi korak je da napravi razliku između onoga što je „moguće“ i onoga što je „verovatno“ i da postavi sebi pitanje „Kolika je verovatnoća da se ostvari ono od čega strepim?“. Verovatnoća da se zarazimo je svakako manja ako se pridržavamo mera opreza. Tek kada sagledamo stvari na realističan način, bez preterivanja, možemo da razmatramo šta bismo uradili ako se nešto neželjeno zaista dogodi, tj. koje su naše sposobnosti koje će nam pomoći da rešimo problem?

Činjenica je da je ovo period neizvesnosti jer ne možemo predvideti kako će se dalje razvijati situacija i koliko će trajati. Važno je naglasiti da je neizvesnost sastavni deo našeg života. Većinu događaja nikada ne možemo u potpunosti predvideti i zbog toga bi bilo poželjno da to prihvatimo i da, što je moguće više, razvijamo toleranciju na neizvesnost. One osobe koje lošije tolerišu neizvesnost sklone su unapred da brinu oko svih stvari koje mogu da krenu po zlu. Uverene su da je briga korisna jer misle da na taj način mogu kontrolisati, pa čak i predvideti negativne događaje. A kada vide da im sve te brige oduzimaju vreme i energiju onda se trude da ih zaustave, najčešće pogrešnim strategijama, govoreći sebi da treba da prestanu da brinu, da više ne smeju da brinu, što samo još više učvršćuje taj proces. Preterana briga utiče na naše raspoloženje, čini nas još više anksioznim i udaljava od praktičnog rešavanja problema. Preporuka je da se ograniči vreme za brigu. Najbolje je da se odredi jedan period od 30 minuta u toku dana u kome će se brinuti. Svaki put kada se javi misao vezana za brigu jednostavno je odložiti za predviđeni period. Odlaganjem briga slabi.

Socijalno distanciranje dovelo je do nedostatka fizičkog kontakta i zagrljaja, koja predstavljaju naš prirodni antidepresiv, što pokazuju i brojna istraživanja. Pored fizičkog kontakta koronavirus nam je uzeo i zadovoljstva. Aktivnosti u kojima uživamo poboljšavaju naše raspoloženje. Ako oduzmemo sebi zadovoljstva, ostaju samo dužnosti i obaveze, što za posledicu ima nezadovoljstvo, koje može da učvrsti depresivno raspoloženje, kod osoba koje su predisponirane. Pandemija nam je ograničila ona zadovoljstva koja su neophodna za naše mentalno zdravlje: druženje u većim grupama, kulturni i sportski događaji, putovanja. Kada uveče pođemo na spavanje i pomislimo kako je prošao naš dan, sećamo se samo obaveza koje su naporne i dosadne. Sve se svelo na posao, nekoliko ljudi sa kojima se viđamo i malo čega drugog. Svi smo umorni i pomalo depresivni jer obaveze i zadovoljstva nisu izbalansirani. Preporuka je da makar jednom dnevno radimo neke aktivnosti u kojima uživamo. Za neke je to slušanje muzike, za druge film ili hobi kojim se bave, a nekima i najobičnija stvar, poput mirišljave kupke ili čavrljanja sa prijateljicom, može stvoriti osećaj zadovoljstva. Te aktivnosti ne donose nikakvu korist ali miluju našu dušu.

U ovoj situaciji, u kojoj se još uvek ne nazire kraj, potrebno je da posebnu pažnju posvetimo našem mentalnom zdravlju i da jedni druge podržavamo u tome. Ne moramo imati veliki problem da bismo zatražili profesionalni savet ili psihoterapiju. Psihoterapija nas uči da nisu sve negativne emocije štetne, postoje i one koje su korisne, iako su neprijatne i teške za tolerisanje. Uči nas kako da prihvatimo te emocije i kako da ih tolerišemo, zauzimanjem racionalnijeg stava u odnosu na situaciju sa kojom se suočavamo.

Ključne reči korona virus / Anksioznost / neizvesnost
Naslovna strana

LOGOS CENTAR Zlatibor
Racionalno-emotivna i kognitivno-bihejvioralna terapija (REBT)
​​​​​

© 2020-2021. LOGOS CENTAR PSIHOTERAPIJA, realizacija Radionica KRUG Krug​​​​​​​