Popularna psihologija nas svakodnevno zatrpava člancima o tome kako postići, uvećati i održati visoko samopoštovanje. Tržište je preplavljeno knjigama za samopomoć u kojima nas forsiraju da verujemo u sebe, da se smatramo vrednim, uspešnim, sigurnim i da u tome leži ključ uspeha za sve. Samopoštovanje je postalo neophodnost i nužna potreba, koju svi žele da dostignu, jer je ono sposobno da izleči sve što ne valja u našim životima. A da li je zaista tako ili se radi o još jednom mitu?
Visoko samopoštovanje je podjednako zasnovano na neosnovanoj argumentaciji, koliko i nisko samopoštovanje jer su posledica proizvoljne ocene sebe kao celine na osnovu nekih svojih karakteristika. „Ako bi me šef kritikovao, to bi značilo da sam manje vredan.” izazvaće nisko samopoštovanje ali isti je slučaj i sa visokim samopoštovanjem: „Ja sam vredan jer sam uspešan u svom poslu“.
Da bi nekoj osobi dali jednu globalnu ocenu njegove ličnosti bilo bi neophodno poznavati svaku njegovu karakteristiku, svaku misao, svako osećanje i ponašanje, njegove interese i sve druge aspekte ličnosti, od rođenja do ovog trenutka. To je nemoguć zadatak iz dva razloga. Prvo taj spisak bi bio beskonačan jer je ljudska priroda kompleksna i nije moguće nabrojati sve njene karakteristike. I drugo, sve te karakteristike bi trebalo da budu pozitivne kako bi mogli globalno oceniti nekoga da vredi. A to tek nije moguće.
Drugi razlog zbog kojeg je neodrživ koncept samopoštovanja je njegova uslovljenost. Jedna osoba treba da ispuni određene uslove da bi se osećala vrednom. „Ja sam vredna jer sam uspešna u svom poslu“. To može u prvom momentu da da rezultate ali problem nastaje kada ta sposobnost ili karakteristika, zbog koje sebe smatra vrednom, postane ograničena ili kada vidi da je neko prevazilazi ko je od nje bolji i talentovaniji. Ovaj način razmišljanja može da dovede do neke vrste konfuzije jer neko se oseća dobro kad mu ide dobro ali šta kada prestane da mu ide dobro? Tada razvija jednu vrstu pritiska i straha da mora da nastavi da radi kako bi sve išlo dobro, da bi ostao vredan. I tako se stvara neka vrsta zavisnosti i stalna potreba za pozitivnim potvrdama kako bi zadržao svoje visoko samopoštovanje.
Alternativa je u bezuslovnom prihvatanju sebe. Koncept u kome ne postoji globalna ocena ličnosti već samo kritički osvrt na njene pojedinačne aspekte.
Treba prihvatiti da smo kao ljudska bića nesavršeni i pogrešivi i da je neminovno a i potpuno prirodno da grešimo. Takav neosuđujući stav prema samim sebi nas neće učiniti indiferentnim prema mogućim neuspesima, niti će umanjiti odgovornost za neke učinjene greške, već naprotiv, samo će nam pomoći da kritički sagledamo ono što nije dobro u nama, pa ćemo lakše moći da popravimo, jer nećemo kinjiti sebe da smo kao ličnost bezvredni.
Šta je parametar ljudske vrednosti? Da li je to inteligencija, uspeh, možda bogatstvo? Da li bi se merila ljudska vrednost po duhovnosti, dobroti, lepoti? Da li znači da onaj ko je pametniji on je i vredniji? Ili je vredniji onaj ko je bogatiji? Svaki pokušaj određivanja koliko neko vredi završiće se pukim nagađanjem, jer nemamo merni instrument da izmerimo ljudsku vrednost. Dakle, pošto nemamo načina da izmerimo ljudsku vrednost a vezujemo taj parametar za ljude, onda proizilazi da svaki čovek ima neku vrednost iako je ne možemo izmeriti. Ona ostaje ista bez obzira na postupke i ponašanje.
