Perfekcionizam pomalo liči na holesterol. Postoji onaj dobar, a postoji i onaj loš. Ako vam se sviđa ono što ste uradili ali mislite da bi moglo da bude još bolje- to je dobra strana perfekcionizma. Ako zahtevate savršenstvo i nikada niste zadovoljni onim što ste uradili- to je loša strana perfekcionizma.
Perfekcionista je čovek koji je postavio veoma visoke standarde ponašanja i očekivanja. Ne zadovoljava se prvim rezultatima koje dobije jer teži još boljem. Nema tu ništa loše.
Međutim, perfekcionizam postaje zamka kada postavite toliko visoko vaše ciljeve da postanu nedostižni. Umesto da dovršite neki posao i pređete na drugi, vi danima tapkate u mestu kako bi doveli do savršenstva to što radite. Gledate i niste zadovoljni jer mislite da može još bolje. A vreme prolazi. Ili kada treba da počnete da radite nešto ali čekate da se stvore idealni uslovi, jer se ne osećate sigurno da krenete.
Pa kako onda da zadržite tu želju da budete bolji a da vas ne zarobi blokirajući perfekcionizam?
Nezdravi perfekcionizam se bazira na tri vrste straha: strah od neuspeha, strah od negativnih emocija i strah od uspeha.
Strah od neuspeha
"Ima 5 godina da se kanim da napišem kratak roman i već sam napravio neka istraživanja, smislio temu, likove.. Počeo sam već i da pišem i to nekoliko puta, ali posle pedesetak stranica sam se zaustavljao. Napisati dobar roman je veoma teško, nisam bio siguran da ću uspeti pa sam onda i odustao"
Perfekcionista ne priznaje neuspeh. To ga veoma muči i sprečava da se upusti u rad. Ekstremni perfekcionista je svestan da postoji samo jedan način da izbegne neuspeh a to je da ne počne da radi. Da bi izbegao neuspeh ne čini ništa značajno.
Kada jednom postavi cilj, perfekcionista misli da je put do tog cilja pravolinijska linija. On nije u stanju da sagleda realno taj put kao vijugavu liniju punu uspona i padova, punu grešaka i neuspeha. On je samo usredsređen na rezultat i nije u stanju da vidi vrednost i u pređenom putu a ne samo u rezultatu. Njegova stvarnost je crno-bela. Stvari su ili dobre ili loše. Ili je uspeh ili je neuspeh. Nema nijansi.
Iz tog razloga teško prihvata kritiku. Uveren je da uvek mora dobiti odobravanje od drugih. Strog je prema sebi i ne oprašta svoje greške.
Ovim svojim pristupom ekstremni perfekcionista gubi ogromno bogatstvo: slobodu da greši i da na tim greškama uči. Na taj način njegova ambicija da bude savršen pretvara se u odugovlačenje i odlaganje uz spreman izgovor zašto ne počinje.
Strah od negativnih emocija
"Ja sam anksiozna osoba. Ponekad se moji strahovi vrate u normalu ali uglavnom su izraženi. Svaki put kad me obuzme strah naljutim se na sebe i kažem sebi: „Zašto moraš biti takva? Zašto baš danas? Još juče je sve bilo kao u bajci!“ Pokušavam da oteram mračne misli koje imam, i što više pokušavam to se situacija više pogoršava. Tek kad prihvatim anksioznost, razumem da mi se ne događa ništa strašno, pogrešno ili sramotno."
Perfekcionista je ubeđen da je sreća stvorena od dobrih dana koji se nižu jedan za drugim u nedogled i često upadaju u zamku sreće. Nikome se ne dopadaju negativne emocije poput ljutnje, straha, ljubomore, zavisti, ali perfekcionista ih veoma teško podnosi i sve od sebe daje da ih suzbije i negira. Ali postoji jedan paradoksalan i nepogrešiv mehanizam kada što više pokušavate da o nečemu ne mislite to više o tome mislite.
Naravno, treba imati na umu da prihvatanje emocija ne znači ropstvo i pomirenje sa njima. Kada osećamo anksioznost taj strah nas uvek tera da pobegnemo. Nasuprot tome, kada prihvatimo anksioznost onda se ne borimo sa njom, ne bežimo, već imamo hrabrosti da se suočimo sa zastrašujućom situacijom. Isto vredi i za ljutnju, zavist, ljubomoru. Prihvatanje negativnih emocija ne znači da one dominiraju nama, već potpuno suprotno, da možemo da ih se rešimo i da živimo slobodno.
Strah od uspeha
"Prošle godine odlučio sam malo poboljšati moj engleski. Zacrtao sam da ću svakog dana pročitati nekoliko stranica na engleskom. U početku su to bili kratki tekstovi koje sam savladao pa sam prešao na teže koji su mi u početku bili teški ali su vremenom i oni postali laki. Kupio sam tada i prvu knjigu na engleskom i uspeo da je pročitam, a zatim i drugu, što mi je samo pre šest meseci bio nemoguć zadatak. Dobar rezultat, zar ne? Ali ipak nisam zadovoljan. Juče sam gledao engleski film i morao sam da čitam titl, doduše na engleskom, što me je tako naljutilo. Ja nemam pojma engleski."
Nezadovoljstvo je verni pratilac perfekcionizma. Uspesi su manje važni, gotovo nevažni, jer uživanje u uspesima, čak i onim malim, nemoguća je misija za perfekcioniste.
Često ih poredimo sa Sizifom koga su bogovi osudili da bez prestanka kotrlja veliku stenu do vrha planine, odakle je kamen ponovo padao usled svoje sopstvene težine a on je morao sve iz početka u nedogled.
To je ono i što perfekcionisti rade. Za održavanje stanja trajnog nezadovoljstva uspostavili su previsoke standarde koje je gotovo nemoguće postići dok u isto vreme umanjuju vrednost onog što su postigli.
Tako zaštićuju sebe od mogućnosti da budu zadovoljni sobom i onim što su postigli.
Ovi ljudi, takođe, imaju tunelski vid: usredsređuju se na neki nebitan detalj dok mu neke druge stvari izmiču, jer od drveta ne vidi šumu. Na primer, nalazi se u veličanstvenom hotelu, s prekrasnim vremenom i u izvrsnom društvu, a uveren je da mu je odmor pokvaren zato što večera nije baš dobra. Ono što perfekcionistu sprečava da uživa u životu je nemogućnost da se oslobodi ideje o savršenstvu. Tako on ostaje uvek nezadovoljan jer ono što ima to se podrazumeva a svoju pažnju usredsređuje na ono što nedostaje.
