Strah je, verovali ili ne, jedna dobra stvar.
To je prirodna i spontana emocija koja se javlja kao reakcija na neku opasnost. Njena adaptivna funkcija doprinosi našem preživljavanju i snalaženju u okolini na najbolji mogući način. Bez straha, mi, kao ljudska vrsta, ne bismo mogli preživeti kroz evoluciju. Jer, zamislite u doba paleolita: čovek izađe iz svoje pećine, ugleda krvoločnu životinji i – ništa. Nije ga strah, nema ubrzano lupanje srca, nije uzbuđen niti se znoji - nema nikakvu reakciju. Za kratko vreme bi izumrli kao vrsta.
Danas se čovek više ne susreće sa krvoločnim životinjama već je njegova briga usmerena na ostvarivanje želja i ciljeva kojima teži. A zamislite kada ne bismo imali nikakvu vrstu straha kada su u pitanju te želje i ciljevi? Zamislite da ne brinemo da li ćemo doživeti neki neuspeh, da li ćemo pasti na ispitu, izgubiti posao, biti opljačkani, biti ostavljeni itd. I zamislite da ništa ne preduzimamo da to sprečimo.
Strah je skup neprijatnih senzacija koje nas upozoravaju da se nešto neprijatno i opasno može desiti a da bi izbegli tu opasnost, organizam se sprema da reaguje kako bi se zaštitio ili pobegao. Ako neko želi da nas napadne a mi želimo da ostanemo nepovređeni možemo da izaberemo da pobegnemo, da se borimo ili da potražimo pomoć itd. Ali najverovatnije ništa od svega toga ne bismo uradili da nismo uplašeni i zabrinuti. Ako osetimo da postoji opasnost da izgubimo posao koji žarko želimo da zadržimo, strah i zdrava zabrinutost nas prosto tera da nešto uradimo povodom toga: da pričamo sa šefom, da radimo efikasnije, da smislimo plan B, da potražimo novo radno mesto, da upišemo kurs za stručno usavršavanje itd.
Strah se, dakle, javlja u dva slučaja: kada nešto želimo a opažamo opasnost da to nećemo dobiti i kada nešto ne želimo a opažamo opasnost da će se to dogoditi. Kada ne bismo imali želja bili bismo ravnodušni prema svemu i ne bi ni bili uplašeni.
Ali nije svaki strah dobar.
Postoje različite vrste i stepeni straha. Zdrava zabrinutost ili strah, kao što smo rekli, čuva naš život. Tera nas da pogledamo ide li auto pre nego što pređemo ulicu, da vozimo u dozvoljenim granicama brzine, da se zdravo hranimo, i da ne zalazimo u opasne kvartove grada.
Nažalost, strah može da postane nezdrav i štetan onda kada počne da nas ometa u svakodnevnim aktivnostima. Zamislite da treba da pređete ulicu a strah postane takav da počne da vam nekontrolisano lupa srce, da noge počnu da vam se tresu i da počnete unezvereno da gledate u svim pravcima. Sa nekom dozom verovatnoće možda pokušate da pređete, ali hodate nespretno, gledate u pogrešnom pravcu, niste koncentrisani a možda strah poraste do te mere da odbijete da uopšte pređete ulicu. U ovoj situaciji strah više nije adaptivna i funkcionalna reakcija već prerasta u anksioznost.
Ako razmišljate da postoji opasnost da izgubite posao i ta misao vas teroriše do stanja panike vrlo verovatno da će vas to anksiozno stanje naterati na ponašanje koje nije funkcionalno: možda ćete preklinjati svog šefa da vas ne otpušta ostavljajući utisak beznadežnog čoveka, pa ćete tako još brže dobiti otkaz; možda ćete imati preveliki strah da se upustite u traženje novog posla; možda ćete naći novi posao ali ponovo ući u paniku da ga ne izgubite i još mnogo drugih reakcija, koje vam neće pomoći ni da sačuvate postojeći ni da nađete novi. Zdrava zabrinutost bi pomogla da sačuvate posao, dok anksioznost sabotira svaki pokušaj u tom smeru.
Dakle, anksioznost ometa našu sposobnost da se nosimo sa svakodnevnim izazovima: ako se u nekoj šumi nađemo pred gepardom instinkt preživljavanja, tj. strah, će nas naterati da se sakrijemo ili da pobegnemo.
Kada pred sobom imamo važan zadatak, strah će nas motivisati da damo sve od sebe da uspemo, ali ako je u pitanju anksioznost, onda nećemo ni pokušati. Strah koji je trebao da nas čuva, postaje previše zaštitnički i počinje da nas uništava.
