Svako od nas se, bar jednom u životu, susreo sa gubitkom. Neko se suočava sa gubitkom zbog prekida veze, neko zbog uginulog kućnog ljubimca a neko zbog neostvarenog sna koga je dugo sanjao. Gubitak je i prekid prijateljstva, preseljenje u drugi grad ili promena posla. Svaki od ovih gubitaka je težak na svoj način, međutim, smrt drage osobe je jedan od najvećih izazova sa kojim se svako od nas u određenom trenutku mora suočiti.
Kada se suočimo sa gubitkom javlja se tuga kao normalna i zdrava ljudska reakcija. Tugovanje ima funkciju da nam pomogne da se suočimo sa gubitkom, da se prilagodimo novoj situaciji i da prihvatimo činjenicu da će naš život od sada pa nadalje biti drugačiji. Ne postoje ispravne i pogrešne reakcije na smrt. Svako tuguje na svoj način i u svoje vreme. Nekima je najteže na početku a nekima tek mnogo kasnije.
U psihologiji postoje brojne teorije i modeli koji pokušavaju da objasne na koji način osobe prolaze kroz proces tugovanja. Po tradicionalnim teorijama tuga se posmatra kao zdrav, univerzalni proces koji ima za cilj da se oprostimo i završimo odnos sa osobom koja je preminula. Jednom kada uspemo da joj kažemo „zbogom“, naš odnos se završava, a mi smo spremni da krenemo ispočetka sa našim životom.
Međutim, u praksi nije tako. Iskustva svedoče da ljudi ne žele da se odreknu sećanja na osobe koje su umrle tako da prva istraživanja u tom pravcu kreću ’90 godina prošlog veka (Hogan & De Santis, 1992; Silverman, Nickman & Worden,1992). Studije koje su u početku bile posvećene ožalošćenoj deci, a koje su se kasnije proširile i na druge starosne grupe, samo su potvrdile postojanje potrebe da se veza sa pokojnikom nastavi i u vremenu održava. Prema Teoriji neprekinutih veza, tugovanje je proces u kome se ne opraštamo od umrle osobe niti završavamo odnos sa njom, već naprotiv, to je kreativni proces u kom upravo nastavljamo da održavamo taj odnos, da ga negujemo i poštujemo, noseći sa sobom sve ono što nas čvrsto vezuje za osobu koja više nije sa nama.
U ovom bolnom i nimalo jednostavnom procesu mi zapravo pokušavamo da se ponovo pronađemo sa umrlom osobom u jednoj vezi koja će zauvek trajati.
Prelazak na ideju nastavljanja veze sa umrlim, promenio je ne samo pogled na tugu, već i vremenski okvir koji se smatrao normalnim tugovanjem. Nekada se smatralo da posle 12 meseci osoba treba da se vrati u normalne tokove života, sada je taj proces prepoznat kao daleko složeniji, nekada i celoživotni.
Uobičajeno tugovanje se može manifestovati kroz telesne simptome kao što su: stezanje u grudima, nedostatak vazduha, glavobolja, suvoća u ustima, opšta slabost i umor. Može se manifestovati i kroz nevericu i negiranje da se smrt dogodila, kroz osećaj da nije učinjeno dovoljno da se pokojnik spase i kroz bes prema medicinskom osoblju, ako je bio na lečenju. Manifestuje se i kroz samooptuživanje što nismo mogli više da uradimo da sprečimo smrt, kroz traženje pravde ili krivca, kroz plakanje, gubitak apetita, nesanicu i kroz teškoću da se organizujemo i živimo uobičajenu svakodnevnicu. Ponekad imamo osećaj da je umrla osoba tu, pored nas, zaokupljeni smo njenim likom, osećamo nemir, strah i iscrpljenost.
Sve ove reakcije su normalne i prirodne za proces tugovanja. Kada dobijemo dovoljno podrške od okoline i u isto vreme dozvolimo sebi da osećamo tugu i počnemo da prihvatamo bol, ove reakcije će početi da se vremenom smanjuju i polako će nestati.
Dakle, cilj procesa tugovanja je stvaranje odnosa sa predstavom koju gajimo prema pokojniku. Osoba koja prolazi kroz proces tugovanja ne poriče niti izbegava misli o smrti, ali ove misli nisu stalno prisutne, već su organizovane u jedan sistem tuge i bola sa kojim može da živi funkcionalno. Na primer: "Znam da će u mom životu zauvek ostati velika praznina u kojoj je ona bila, ali ću je se zauvek sa ljubavlju sećati“; " Mama će mi uvek nedostajati, ali imam prelepe uspomene u mom srcu koje ću preneti na svoju decu, tako da će je moja deca pamtiti kao veliku baku".
Međutim, izbegavanje tugovanja i potiskivanje bola može voditi u komplikovano tugovanje ili očajavanje. Očajavanje je nezdrava emocija koja je opisana kao pojačavanje tuge koja ne dovodi do prihvatanja gubitka i neprijatne realnosti što stvara unutrašnji konflikt koji vodi ka anksioznim stanjima i depresivnom raspoloženju.
Očajavanje se može manifestovati kroz sledeće simptome: napadi straha, preuzimanje simptoma bolesti od koje je osoba umrla, apatija, destruktivno ponašanje prema sebi, depresija, misli i želja za smrću kako bismo bili zajedno sa umrlom osobom. Često ove osobe nisu u stanju da posete grob umrle osobe jer ne mogu da prihvate realnost. Nisu u mogućnosti da stvore trajni odnos sa pokojnikom jer veoma često osciliraju između dva ekstrema: ili izbegavaju da se sećaju i razmišljaju o umrloj osobi ili su preplavljene mislima i sećanjima.
Dok osoba koja se na zdrav način suočava sa tugom i pati zbog gubitka razmišlja racionalno: „Kad god pomislim na njega to je tužno i bolno, mnogo mi nedostaje“, osoba koja očajava potiskuje svoju zdravu tugu uverenjem: „Previše je bolno da mislim na njega, zato izbegavam da se sećam“. Moram se sabrati"; "Moram se vratiti rutini i ne smem plakati".
Dok osoba koja zdravo tuguje razmišlja o svom životu: „ Moj život se zauvek promenio i mnogo mi je teško bez nje/njega“, osoba koja očajava razmišlja: „Život bez njega/nje ne vredi ništa! Ne mogu da mislim o tome jer je to nepodnošljivo“.
Navedene nezdrave emocije, iracionalna uverenja i disfunkcionalna ponašanja onesposobljavaju osobu za svakodnevno funkcionisanje. U ovim slučajevima nije dovoljna podrška okoline već stručna pomoć.
Cilj procesa tugovanja je da nas nauči da živimo sa gubitkom. Vreme leči neke rane ali vreme ne leči sve rane. Gubitak bliske osobe će nas pratiti ceo život a njeno mesto u našem životu će zauvek ostati prazno. Ali važno je da znamo da čak i sa tim praznim mestom imamo pravo da idemo dalje, jer to dugujemo nama i našem životu.
