Prirodno je da svako od nas želi da se dopadne drugima, da bude prihvaćen i dobije odobravanje. Komplimenti i pohvale čine da se osećamo lepo, dok kritika i omalovažavanje stvara u nama neprijatna osećanja. Stid je jedna od tih neprijatnih emocija koju doživljavamo u socijalnim kontekstima, koja nekada može da bude veoma traumatično iskustvo. Kako bi je izbegli, ljudi obično daju sve od sebe da je ne dožive a to podrazumeva da što je moguće više steknu naklonost drugih osoba, trudeći se da na njih ostave dobar utisak.
Kada se nađemo u nekoj socijalnoj situaciji, u kojoj treba da se predstavimo, da razgovaramo sa nekim ili da izrazimo sopstveno mišljenje, normalno je da osećamo izvesnu dozu zdrave zabrinutosti u vidu nervoze i treme. Kada treba da ostavimo utisak na nekoga nije dovoljno samo da kažemo nešto i izrazimo mišljenje, već da pri tom budemo opušteni i spontani, da izgledamo sigurni u sebe, da budemo kompetentni i sve to da uvijemo u poželjnu dozu šarma.
Kada se završi neki susret ili situacija počinjemo da analiziramo kako smo se vladali i kako su drugi reagovali na naše ponašanje. Pitamo se da li smo nešto glupo uradili? Jer svako opažanje da smo bili neinteresanti i dosadni izaziva u nama osećaj nelagode i razočaranja.
Ako patimo od socijalne anksioznosti sve ovo ćemo opažati u mnogo većoj meri. Vrlo verovatno da ćemo se u nekoj socijalnoj situaciji osećati blokirani od straha jer će nas terorisati i sama pomisao da smo ostavili loš utisak i napravili ružnu figuru. Mogućnost da osetimo stid doživećemo kao najveću katastrofu, pa ćemo na sve načine tražiti da je izbegnemo. Plašićemo se da ne ispadnemo nespretni i neadekvatni pa ćemo početi da kontrolišemo svaku reč koju izgovaramo, boju glasa, čak i najmanji gest. A sve što više budemo pokušavali da se iskontrolišemo, to ćemo više gubiti kontrolu i postajati nespretni. Ubedićemo tako sebe da smo se osramotili, povezaćemo to sa sličnim situacijama u kojima smo osetili stid i gledaćemo na to kao najgore iskustvo u našem životu. Odlučićemo da više ne dozvolimo sebi slične situacije i počećemo da ih izbegavamo. Kratkoročno će to pružiti neku vrstu olakšanja ali dugoročno, platićemo visoku cenu izolovanosti koja će umanjiti kvalitet našeg života. Sve manje ćemo biti sposobni da gradimo odnose sa drugima, jer ćemo uviđati da nam sve više nedostaju određene socijalne sposobnosti koje se samo mogu steći učenjem i vežbom, upravo u socijalnim situacijama.
Razlika između zdrave zabrinutosti i anksioznosti u socijalnim situacijama:
| Zdrava zabrinutost | Anskioznost |
| Osoba želi da bude prihvaćena | Osoba ima potrebu da bude prihvaćena |
| Očekuje da bude prihvaćena | Očekuje da ne bude prihvaćena |
| Toleriše neodobravanje drugih | Ne uspeva da toleriše odbijanje drugih i oseća veliku patnju |
| Ne pamti greške koje je napravila u socijalnim situacijama | Optužuje sebe zbog sopstvenih grešaka u socijalnim situacijama |
| Kada nije sigurna u reakcije drugih, interpretira ih kao odobravanje i prihvatanje | Kada nije sigurna u reakcije drugih, interpretira ih kao neodobravanje i neprihvatanje |
Socijalnu anksioznost čine tri ključna elementa:
Strah od negativne procene -To je strah da drugi ne pomisle nešto ružno o nama, da nas zbog toga ne omalovaže, odbace i ismeju. To je, dalje, strah da ne pomisle da smo glupi, da smo slabi, nesposobni pa čak i da nešto sa nama nije u redu.
Usredsređenost na sebe - Pošto strahujemo da li ćemo ostaviti dobar utisak na druge, usmeravamo pažnju na nas, na ono šta radimo i kako radimo. Nismo usredsređeni na razgovor i ono što drugi pričaju već na to kako mi delujemo. Paradoksalno, što se više trudimo da kontrolišemo svaku izgovorenu reč, izraz lica, gest, to više bivamo nespretni i nesigurni.
Izbegavanje - Kako raste strah od negativne procene drugih, raste i strah o sopstvenoj nesposobnosti da se nosimo sa datom situacijom. Uviđamo da nemamo lakoću u komunikaciji, da smo stegnuti i neprirodni, pa sve to postaje svojevrsna tortura koju treba izbegavati.
Ljudi koje pate od socijalne anksioznosti nisu samo uznemireni zbog moguće loše procene drugih, već postavljaju sebi veoma visoke životne standarde. Vođeni su perfekcionističkim zahtevima prema sebi, da ne smeju da pogreše, jer tu grešku dovode u direktnu vezu sa njihovom ljudskom vrednošću. Izjednačavaju pogrešivost i ljudskost. Ako pogreše sebe smatraju totalnim gubitnikom, što nije u skladu sa racionalnim mišljenjem. Osnovna karakteristika ljudskih bića je pogrešivost a to znači da niko od nas ne može postati savršen ma koliko to želeo da bude.
