Dobro poznatom novogodišnjem imperativu da moramo po svaku cenu biti srećni i dobro raspoloženi u novogodišnjoj noći, pridodana je još jedna „dužnost“, a to je da ta sreća mora biti pokazana na društvenim mrežama. Neki ljudi na proslavi Nove godine čak i kada sanjaju da se nađu u svom toplom krevetu, neće napustiti zabavu dok ne objave makar jedan „story“ kao dokaz svog dobrog provoda u najluđoj noći.
Društvene mreže imaju različite funkcije. Osim što ostajemo u kontaktu sa ljudima koje ne viđamo često, pomažu nam da izbegnemo usamljenost i da podelimo svoj život sa drugima. Potreba da se dopadnemo i budemo prihvaćeni je oduvek postojala, čak i kada smo živeli u primitivnijim zajednicama od ove današnje, koja je zahvaljujući Internetu postala nepregledna. U današnjoj zajednici, za razliku one od nekada, pomenute potrebe ne samo da su neposredne već su i merljive u vidu „lajkova“ i komentara. Objavimo sadržaj, sačekamo odobravanje od drugih i osećamo se bolje. U psihologiji učenja ovaj mehanizam je poznat kao pozitivno potkrepljenje koje se može objasniti na sledeći način: ako određeno ponašanje stvori pozitivan efekat, biće učvršćeno u pamćenju, a mi ćemo imati potrebu da ga ponovimo.
Kada objavimo sadržaj na društvenoj mreži i dobijemo „lajk“, osetimo zadovoljstvo, jer se iz dela našeg mozga koji se zove Nucleus Accumbens izluči hormon zadovoljstva – dopamin. Tako dobijemo pozitivno potkrepljenje koje nas „tera“ da ponovimo sličnu radnju, da podelimo novi sadržaj, posebno onaj za koji pretpostavljamo da ćemo dobiti odobravanje i pozitivne komentare. Na taj način vršimo selekciju sadržaja koje objavljujemo, oblikujući sliku o sebi koju šaljemo u javnost. Objavljujemo samo neke aspekte našeg života dok druge držimo skrivene, kako bismo dobili zadovoljstvo, merljivo brojem „lajkova“. Dakle, na neki način fingiramo, jer ne ističemo našu ličnost u svim svojim nijansama. Interesantno je da glagol fingirati potiče iz latinskog jezika fictus i znači oblikovati, dati formu. Fingiramo, oblikujemo sebe prema zahtevima društva u kome jedino treba pokazati "najbolju verziju sebe".
U određenoj meri, radost može biti autentična i nema ništa loše u želji da se ona prikaže i podeli sa drugima. Međutim, problem nastaje kada to prikazivanje postane imperativ koji ne dozvoljava pojavu negativnih emocija. Današnje društvo nameće ljudima obavezu da moraju da budu srećni a da u tom carstvu sreće ne smeju postojati bol i patnja. Život bi trebao biti neverovatan, zanimljiv, izazovan, ispunjen, zabavan, ostvaren i uspešan. Tom kulturološkom zahtevu se prilagođavaju i sadržaji na društvenim mrežama, jer se često prikazuju samo oni delovi koji govore o sreći i zadovljstvu. Stvara se začarani krug: mora se biti srećan - drugi su srećni – i ja moram pokazati da sam srećan, čak i ako nisam. Nastaje tako neka vrsta kolektivne igre gde niko i ne pomišlja da bi ta i tolika količina sreće mogla biti izmišljena a da drugi najverovatnije i ne prikazuju ostale delove svog života. One manje srećne.
Tako se nađemo u vreme novogodišnjih praznika kada su društvene mreže prepune fotografija srećnih i zaljubljenih parova, večernjeg provoda, ličnih uspeha i postignuća, fraza i citata o tome kako da unapredimo sopstveni život, postavljenih trpeza, dekorisanih stanova, okićenih trgova evropskih gradova, porodičnih ručkova, intimnih večera … Svega.
Izloženi smo velikoj količini materijala gde se svi razmeću sa sopstvenom srećom i zadovoljstvom, što nas navodi na pomisao da u njihovim srećnim životima ne postoje negativna osećanja. To doprinosi da se poredimo sa njima i da im na neki način zavidimo, da sebe vidimo kao manje uspešne u dostizanju sreće, pa samim tim i manje vredne. Osećanje zavisti može nas dodatno navesti da počnemo i mi da se razmećemo svojom srećom, da je preuveličavamo, kako bi i mi pokazali samo "najbolju verziju sebe", jer za krhkost i slabost nema mesta, ni u stvarnom životu a kamoli na društvenim mrežama.
Društvene mreže zato pomalo liče na film, pa bi ih tako trebalo i doživljavati. Ono što mi možemo da uradimo je da se potrudimo da ne učestvujemo u održavanju te izmišljene stvarnosti. Neprirodno je, nenormalno, čak je i opasno da stalno budemo pozitivni i nasmejani, jer u životu postoje i one bolne situacije u kojima je poželjno da osećamo tugu, razočarenje ili ljutnju. Jer upravo te emocije nam pomažu da se prilagodimo i prevaziđemo ono što nas muči. Tako da život nije i ne može biti kontinuirani doček Nove godine niti je samo sreća dovoljna da nas oblikuje kao ljude.
